Diplomirana domaćica: Kad žena uđe u drugo stanje
Jednom davno, imali smo vremena...
Jednom davno, kad smo se Zakoniti i ja tek upoznali i počeli ozbiljnije da izlazimo, život je bio jednostavan. Imali smo vremena, upoznavali smo jedno drugo i svet oko sebe. Nešto smo malo i putovali, uglavnom po Evropi, videli zanimljive stvari, upoznali zanimljive ljude, provodili se. Sve se promenilo kad sam ostala u drugom stanju sa Princezom 2.
Možda malo pojašnjenje da ne mislite da sam nešto pobrkala. Prvu ćerkicu nismo nikad zvali princeza, niti je ona ikada htela da bude princeza. Ona je htela da bude “autor”. Tata radi sa autima, pa je, po njenom mišljenju, logično da se zove autor, a ona će da bude isto što i tata. Tek kad se rodila mlađa ćerka, koja je odlučila da je ona princeza i da je tako moramo zvati, starija se pobunila. Sad, naravno, i ona želi da bude Princeza. I tako je mlađa ćerka postala Princeza 1, a starija Princeza 2.
No, vratimo se na početak. Kad sam ostala u drugom stanju sve ostalo je palo – u drugi plan. Odjednom shvatiš koliko su sve stvari oko tebe nebitne. Sećam se, kad smo počeli da živimo zajedno, kako sam nagovarala Zakonitog da kupimo ogroman televizor. Provodili smo dosta vremena gledajući filmove, a ja sam htela da imam doživljaj kina u vlastitom dnevnom boravku. Bilo mi je bitno. Sada, kad televizor služi uglavnom za crtane filmove, nebitno je kakav je i koliki je. Bitno je samo da radi i da tih sat ili dva dnevno dok su Princeze prikovane za sedamdeseto prikazivanje Frozena, imam malo vremena. Ne za odmor, nego za pranje, peglanje i kuvanje.
NEBITNO PROTIV BITNOG
Sedim nedavno sa svojom prijateljicom Bibom u parku, pijemo kafu iz termosa dok Princeze i Bibin Marko jurcaju okolo. Pričamo o stvarima koje su nam u životu postale bitne. Kaže Biba da nije kupila novi komad šminke već godinu dana, ali je zato juče kupila komplet nekih autića i nove patike za Marka. Ja sam napomenula da Princeze koštaju više od mojih nekadašnjih izlazaka, odeće i šminke zajedno.
Sedimo nas dve i malo se žalimo. Da nas neko sluša sa strane mislio bi da smo grozne majke koje na svoju decu gledaju kao na trošak. Nema to veze sa istinom.
Istina je da ništa nije bitnije od naše dece. Istina je da za njih treba imati, pa makar izmislili novac. Istina je da se Zakoniti može slomiti na fudbalu, može mu gola kost viriti iz noge i neću se toliko uplašiti kao kad neka od Princeza kaže da je boli grlo. Ili kad pokupe nešto u školi ili vrtiću pa krenu da kašlju poput pušača sa dvadesetogodišnjim stažom, kao što Princeze upravo kašlju. Proleće je stiglo. Nije više tako hladno, nije ni dovoljno toplo. Taman za laganiju prehladu, malo kašlja i začepljene nosiće.
Postoji jedna izreka koja najbolje opisuje što mamama znači imati decu: ”Ako su ostala tri komada pite za porodicu od četvoro ljudi, mama je ta koja će odmah reći kako nikad nije volela pitu”. Živa istina.
Pišem ovo u kuhinji, tiho, pod prigušenim svetlom. Princeze spavaju, kašalj smo smirili Prospanom, Zakoniti hrče jačinom avionskog motora. Razmišljam kako se prioriteti menjaju i kako, ma koliko ponekad bio težak, život jedne mame ne može biti ispunjeniji i lepši nego što jeste. Ništa ne popravi dan kao onaj trenutak kad te pogledaju, velikih očiju i divnog osmeha i kažu ‘’mama’’.
I ne bih taj život menjala za sto televizora sa velikim ekranom. Časna reč.
Salveo CEE
