Mladi tata: kada svi drugi otkažu
Kada mi je jutros moja draga javila da neće ići na posao, morao sam brzo da reagujem.
Plašila da njen virus ne pređe na naša dva klinca, pa je moja obaveza bila da osmislim ostatak dana sa njima, van kuće.
Ponekad pomislim da ona to namerno radi. Hoće da se odmori od svih nas, pa joj upala grla dođe kao odličan izgovor.
Morao sam da budem super-tata, međutim nametnuo se problem: Gde odvesti dva mala i živahna dečaka u sred zime?
Odgovor – pozvati familiju. Idemo u goste da malo rasturamo nameštaj po tuđoj kući. Neće zameriti, porodica smo.
Stvari su se nepredvidivo okrenule protiv mene. Jedna baba je u Toskani, a deda se jutros ukočio. Drugi baba i deda su otišli kod komšije na slavu. Tetka je nedostupna, a moj rođeni brat radi drugu smenu. Svi su otkazali.
Imam utisak da i oni to namerno rade.
Gugl je ponudio rešenje – nova igraonica u velikom tržnom centru. Već sam video kako moja dva đavolčića srećno uništavaju enterijer igraonice, dok ja uživam u kafeu. Zaslužili smo – oni trambolinu, a ja produženi espresso sa mlekom.
Mala deca otkrivaju svet na svoj način, postavljaju granice prema okolini, stalno jure i smeju se. Istina je. Samo, da li sam napomenuo da su moji sinovi jako nestašni.
Njihovo zadirkivanje na zadnjem sedištu auta mi nije toliko odvlačilo pažnju, koliko knedla u grlu koju imam već par dana. Kažu da muškarci padaju na kolena kada su bolesni, pokazuju svoje najveće slabosti i šire detinjaste emocije. Ne i ja.
Zašto se ovo sada dešava?
Grlo me steže, a dečaci pokušavaju da mi se otmu i pojure nekuda po tržnjaku. Ja im ne dam i idem pravo ka apoteci. A onda ću ih zamoliti za antibiotik, jer i super-tati ponekad zatreba tajno oružije.
Uvek ista stvar - u apoteci mi neće dati antibiotik za grlo bez recepta. Pokušaću da ih šarmiram. Još uvek sam u odelu koje nosim na poslu u banci, a stoji mi kao saliveno.
Čekanje za pultom se pretvorilo u pakao. Moj stariji sin se sakrio kod police sa sirupima za kašalj, a mali je ukrao penu za brijanje sa gondole. Kada sam napokon savladao situaciju, uz sveopšti blam pred svima, bol u grlu se pojačao.
Na moje već uvežbano pitanje: „Koji je najbolji antibiotik za bol u grlu za odrasle?“ Apotekarica nije ni trepnula. Samo mi je dala jednu kutiju.
Šta, antibiotik bez recepta može?
Dečaci su sedeli na klupici u holu kada sam otvorio kutiju. Trachisan, lek za jak bol u grlu. Malo sam u neverici, jer mi nije jasno kako antibiotik može da se sisa, ali šta ću, to je jedino što sam mogao da dobijem. Stavio sam jednu tableticu u usta i pogledao – klupa ispred mene je bila prazna.
Stresao sam se. Gde su mi sinovi? Okrećem se, tražim pogledom njihove žute kape i plave jakne. Nigde u blizini. Kreće panika. Koga da zovem? Kako se sada postupa? Trčim i zovem ih na sav glas. Opet se blamiram pred ljudima okolo, ali sada mi nije stalo.
Šta li će samo žena da mi kaže za ovo?
Jedan butik – nisu tu. Sledeći takođe. Molio sam zvezde da im se ništa nije desilo. Nadam se da nisu otišli u Hipermarket. Nema tih para koje mogu da nadoknade štetu koju bi napravili u odeljenju sa slatkišima.
Onda je nastupio trenutak super-tate. Instinktivno sam krenuo ka sportskoj radnji. Ulazim, okrećem se i zatičem dve male žute kape kako sede okružene loptama za odbojku. „Tata, nasli smo igjaonicu.“
Mojoj sreći nije bilo kraja. Našao sam klince. I prošlo me je grlo.
Ko kaže da su muškarci slabi kada su bolesni?
Pogled iz kafea je bio umirujuć. Bol u grlu je nestao, pa sam rešio da svoja nova čula častim lateom sa ukusom kokosa.
Žena zove - sve je pod kontrolom.
Salveo CEE
