Kako se vratiti u radni ritam

Evo ga, to je taj zvuk. Zvuk budilnika. Zapravo, nije budilnik nego mobilni, moj najbolji neprijatelj. Ko još koristi budilnike? I zapravo, nije zvuk nego pesma koju sam sama izabrala. Pesma koju volim i za koju sam mislila da me neće iznervirati svakog jutra.

Ali hoće, taman da te budi Ela Ficdžerald lično sa Bože pravde, iznerviraće te. Tražim mobilni rukom, a najradije bih ga potražila šakom. Ali telefon je službeni i šef bi se naljutio, pa ga tek malo jače udarim prstom, iz osvete. Možda bi trebalo da nabavim budilnik, čisto da trpi jutarnje udarce.

Lako je naviknuti se na buđenje u podne kad je na moru bonaca, a jedini zvukovi koje trpiš su turisti u grupama i babe koje raspravljaju kakve ribe ima danas na tržnici. Ali moralo je da prođe, pa će valjda ponovo doći.

Prvo higijena ili kafa? Ili doručak? Znamo svi da ljubav prema crnom gospodaru pobeđuje. Lenji Etiopljanin što posmatra koze mogao je nešto korisno da radi, a ne da stvori globalnu zavisnost. Doduše, možda je čovek bio preduzetnik pa je zaradio za još koza. Hodam bosa jer sam i dalje u letnjem računanju vremena. Za papuče je već kasno, jer nos je reagovao curenjem u milisekundi. Doručak jedem s nogu iznad sudopere, jer televizijski doktori kažu da je bitno doručkovati. Ko sam ja da se oglušim o savete takvih stručnjaka?

Higijena pa šminka pa pravac auto. Pa pravac gužva. Klima radi automatski, kažem, letnje računanje vremena. Međusobno trubimo jedni drugima, pokazujemo razne prste i raspitujemo se o članovima porodice i višim entitetima u koje verujemo. Dranjem, svakako, jer klima, ipak, radi pa su prozori zatvoreni. Tražim žvake po bespućima pregradaka, a znam da ih je bilo. Imam Isla pastile, još bolje, da malo smirim grlo od jutarnje komunikacije sa sapatnicima u saobraćaju.

Kreću sastanci. U kancelariji, pa na terenu, pa opet u kancelariji. Kako otvorim novi mejl, tako se kašalj eksponencijalno povećava. Što zbog, još uvek vidljive, preplanulosti, a što zbog kolegijalnosti, jedan kolega donosi Prospan akut, a drugi čašu vode. Možda se samo boje da ih ne zarazim svojim kapljicama.

Tegobe se nižu i rešavaju jedna za drugom, a tek mi je prošlo pola dana. Treba se vratiti kući, imati društveni i ljubavni život, po mogućnosti. Onda shvatim da sutra opet sve kreće iz početka, ali je bar novi godišnji dan bliže.