Diplomirana domaćica: Nepozvan gost
Sve je počelo jednog utorka...
Sve je počelo jednog utorka kad je Zakoniti dobio temperaturu, nazvao na posao i javio da ostaje kod kuće i započeo dugi proces umiranja. Temperatura? 37.2.
Ne razumem muškarce. Počelo je sa ocem, zatim sa bratom, sa svim momcima koje sam ikada imala, a završava sa Zakonitim. Muškarci “odapinju” od male, zanemarljivo povišene temperature. Leže u krevetu, jedva govore, a i ono što izgovaraju više je kao vapaj nego suvisla rečenica.
“Jača polovina” možda i ne bi bila problem da njegov ostanak u krevetu nije značio da moram Princezu 1 voditi u vrtić i Princezu 2 u školu, otići u kupovinu, pa brzo trčati kući, skuvati ručak (posebno pileću supu za Umirućeg), hitno oprati veš, jer su Princeze već odradile jutarnju vrisku što nema čistih majica sa Elzom, a onda ponovo sesti u auto i vratiti ih kući. I to je tek pola dana.
Prvi dan je prošao u agoniji, ali odradila sam ga kao svetski prvak u kućnim poslovima i zaspala četiri sekunde nakon što sam uspavala Princeze.
Kontrola – ne ona lekarska
Dame, važna stvar – kad se ovakvi dani događaju, ono što je najvažnije je da MI ne pokleknemo. U džepu kaputa, u torbi i u najvišem ormariću u kupatilu, uvek je bila kutija isle. Ne pada mi na pamet da rizikujem, pa sam u dozvoljenoj meri (dobro, možda sam i uzela koju više, ali ko broji – ipak su to skoro bombone) sisala svoje isle i smeškala se “palim borcima”.
I dok je Zakonito Umirući još dva dana patio u krevetu, a ja mu nosila čajeve, pomorandže, isla pastile, supe, obloge i papirne maramice, nekako sam, uz dobru organizaciju svojstvenu valjda samo domaćicama, uspevala da držim sve pod kontrolom. Do petka.
Kad princeze plaču
U petak su se Princeze probudile oko 5 ujutro plačući, sa temperaturama od 39 stepeni. Nema gore nego kad ti dete gori. Uz brzinsku domaću medicinu, obloge i sirup za snižavanje temperature uspeli smo da ih dovedemo u stanje da ih možemo odvesti lekaru.
Nakon dvadeset ljudi, tri sata čekanja i probijajućeg plakanja pune čekaonice bolesne dece, potvrđujemo ono što smo sumnjali. Grip. Neka leže i odmaraju, spuštati temperaturu, puno čaja, vitamina C, paziti na kašalj i … čekati da prođe.
I tako je sledećih više od sedam dana prošlo u plaču, smirivanju, objašnjavanju zašto je limun dobar, noćima provedenim u proveravanju dišu li, nakon što su napokon zaspale i onih najgorih par dana kad su se već osećale bolje, a ja pokušavala da ih zadržim u krevetu dok ne ozdrave do kraja. Grlo ih nije bolelo – i one su u vreme tatine patnje sisale svoje isle jer su dovoljno velike da znaju sisati
Prošla je i ova kriza. Zamalo.
Ženi je grip, ono što je muškarcu prehlada
Sada sam ja u krevetu. Glava mi je pukla na pola. Ne vidim od suza. Ne dišem na nos, a disanje na usta me tera na kašalj. Temperatura skoro 40. Princeze smo odveli kod moje mame na nekoliko dana. Ležim i razmišljam kako će me, kad ozdravim, dočekati gomila veša, kuhinja u rasulu, stan koji moli da se očisti i njih dve koje bi se igrale. I, razmišljam kako će brzo stići proleće i alergije. Treba napraviti plan već sada.
Zakoniti nije dobio grip. Preležao je tu svoju prehladicu i sad je sjajno. Eno ga u dnevnoj sobi. Gleda utakmicu i viče na televizor.
Nikoga od nas grlo ne grebe.
Salveo CEE
