Tajna srećnog deteta ili kako ne popustiti pred dečijim zahtevima
Sve je veći broj dece sa zdravstvenim problemima i poremećajima poput kardiorespiratornog poremećaja, dijabetesa, hipertenzije, astme, poremećajima učenja, pažnje i koncentracije. Teško bi bilo ukazati i izdvojiti sve faktore koji doprinose ovom trendu, ali većinu tih faktora, iz najbolje namere, u život detata unose roditelji. I to rade ubeđeni da će dete biti srećno, zaštićeno i da ga tako spremaju za život. Ali istina je drugačija…
Idemo redom, prvi i najveći problem je NEDOSTATAK KRETANJA
Nedostatak fizičke aktivnosti i sedenterni stil života imaju veliku ulogu u povećanom broju razvojnih poremećaja, jer dete ima veliku energiju koja mu je biološki data za kretanje. Kretanjem ono razvija nervne puteve i aktivira važne regije kore velikog mozga. I nije tu važno samo hodanje, kao oblik kretanja, nego i motoričke aktivnosti koje dete ima prilikom pomeranja ruku, glave, koordinacija oko-ruka, ravnoteža itd. Ukoliko se dete manje kreće, neiskorišćena energija mu ne da da spava u očekivano vreme, što većina roditelja i primećuje. Uz to, upotreba uređaja nove tehnologije se isto dovodi u vezu sa nedostatkom sna, neregularnim ciklusima spavanja, lošijim kvalitetom sna i povećanim umorom tokom dana, što može negativno da utiče na razvoj mozga. Tu je potrebno biti oprezan, jer roditelji često popuštaju i dozvoljavaju detetu prekomernu upotrebu ovih uređaja.
Potreba deteta je da se kreće i treba ga u tome podržavati i voditi što češće u park, na igralište u prirodu, a smanjivati vreme provedeno pred ekranom. Većina dece će potrčati u susret „blatnjavoj barici“ sa željom da po njoj gaze, skakuću ili je preskoče. Odakle ta potreba? Najvažniji posao mozga je prikupljanje, a zatim i obrada informacija, što i jeste inteligencija. Upravo zbog toga dete u periodu razvoja ima instiktivnu potrebu da sakupi što više informacija, tj. da nauči što više, a tako se stvaraju veze između pojedinih delova kore velikog mozga, što pozitivno utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti deteta. Obrađivanje i povezivanje informacija je suština inteligencije i razumljivo je zašto dete mora da skače po blatu, da se penje na drveće, da skače po krevetu, jer na taj način stimuliše razvoj svojih kognitivnih sposobnosti. Zato je važno da dete u periodu detinjstva što više vremena provodi u trčanju, skakanju, preskakanju, provlačenju, da boravi u prirodi i sl.
ISHRANA
Važan faktor za razvoj mozga je ishrana, koja je znatno promenjena modernim stilom života. Sve je više visokokalorične hrane, konzevanasa, veštačkih boja i dodataka koji hranu čine ukusnijom. Iako je ova tema preopširna, važno je napomenuti da pored dobro poznatog uticaja šećera na psihofizičko stanje, prekomerno unošenje šećera u adolescentskom periodu utiče na to kako se doživljava nagrada u odraslom dobu. Kako je pokazalo istraživanje neuronaučnice Nicole Avena, prečesto aktiviranje sistema za nagrađivanje (koji je zadužen za osećaj zadovoljstva i užitka), što svaki slatki zalogaj upravo i radi, može da dovede do problema kao što su gubitak kontrole, povećana tolerancija na šećer i jaka želja za hranom.
Eksperimen koji je rađen na malim životinjama 2012. godine je pokazao da ishrana bogata fruktozom usporava aktivnost mozga, time sabotirajući memoriju i učenje. Takođe, sve je više dokaza da je ishrana bogata šećerom dovodi do neurodegenerativnih oboljenja poput Alchajmerove bolesti. Neki naučnici su čak počeli Alchajmerovu bolest da nazivaju Dijabetes tip 3. U periodu trudnoće i prvim godinama života, pravilna i balansirana ishrana je neophodna za optimalan razvoj mozga. Nedostaci hranljivih materija poput gvožđa ili joda mogu da utiču na kognitivni i motorički razvoj. Mnogi drugi nutrienti poput holina, folne kiseline i cinka su povezani sa ranim funkcionisanjem mozga. Nepravilna ishrana ili nedostatak balansirane ishrane u ranom detinjstvu se dovodi u vezu sa problemima u učenju i razvoju. Dugotrajne posledice uključuju nisko postignuće u školi, emocionalne probleme i slabo zdravlje. Možda je primer joda i najpoznatiji primer važnosti nekog mikroelementa za pravilan rast i razvoj. Jod je esencijalan za normalan rast i razvoj dece, a pre svega za normalan razvoj centralnog nervnog sistema i intgeligencije u prve tri godine života. Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) čak tvrdi da postoji jasna veza između nivoa joda koji žena ima tokom trudnoće i kasnije inteligencije deteta. Postoje i istraživanja koja govore da je jod važan u povezivanju nerurona, a od formiranja tih veza (sinapsi) zavisi i intelektualni kapacitet deteta.
DOSADA
Deci je svako iskustvo novo; ili u najmanju ruku nije još ustaljeno i pretvoreno u rutinu, bilo rutinsku percepciju ili rutinski odziv. Na primer, malo dete koje je dovoljno blizu prozora da vidi goluba koji je upravo sleteo na sims, ovaj prizor će veoma burno doživeti. Uslediće paleta reakcija – sve u vezi sa ovim događajem biće mu novo. U jednom danu dete prođe kroz mnogo ovakvih njemu nesvakidašnjih i novih doživljaja. Odrasla osoba, sve i da gleda kroz prozor, ako uopšte i registruje tog istog goluba, najčešće mu neće pridati ni mrvicu pažnje. Dok se mozak još intenzivno razvija, količina mentalne energije neophodna za normalno funkcionisanje je velika. Do četvrte godine metabolizam mozga postaje duplo brži nego što je kod odraslih, i ostaje visok sve do početka puberteta. Dete neverovatnom brzinom uči, pa se energetski resursi ulažu skoro isključivo u sadašnji trenutak, jer mentalni modeli sveta moraju konstantno da se podešavaju kako bi došlo do optimalne adaptacije. Upravo zbog toga je važno omogućiti detetu da ima svoje vreme, da ima osećaj dosade i da sam rešva taj neprijatan osećaj i da nalazi adekvatnu aktivnosti i igru. U igri dete iskusi tzv. stanje toka (eng. flow), što je stanje zanosa, kompletne koncentracije i obuzetosti trenutnom aktivnošću. Dete se pretvara u svoju igru, nestaje osećaj vremena. U ovim momentima zanosa luči se dopamin, naša biološka nagrada koja dolazi u vidu osećaja zadovoljstva. To je nagrada koju nam daje mozak, jer smo naučili nešto novo, pa ćemo verovatno i lakše preživeti i tako će mozak obaviti lakše svoju osnovnu funkciju – preživljavanje. Iako je i kod odraslih ovo ponašanje zastupljeno, kod dece je ono intenzivno. Potrebno je dopustiti detetu da mu vreme sporo prolazi, jer ta dragocenost nije večna. Nije dobro gušiti ga različitim aktivnostima koje su tu da se pobrinu za neprekidnu animaciju i eliminisanje dosade. Neka dete oseti teret vremena, neka nauči sa njim da živi, a ne da od njega beži. Detetu vreme jeste; juče i sutra su samo neke mutnjikave reči koje veliki koriste. Ne treba prekidati to vreme, jer skoncentrisano dete koje u mašti osmišljava priče, dodaje likove u svoju igru razvija važne sposobnosti: razmišljanje, maštu i kreativnost. Osećaj dosade je neprijatan i dete mora samo da ga rešava, jer ako odrasli eliminišu detetu dosadu, i ako budu ispunjavali želje i pomagali da mu ne bude dosadno, igubiće se važna karika u razvoju deteta.
Zato roditelji oprez, misleći da činimo nešto korisno ili da usrećujemo dete što stalno ispunjavamo brojne zahteve i želje, zapravo radimo protiv svoje dece.
Salveo CEE
