Na marginama sveta: Postoje li vilenjaci i Deda Mraz
Znaš, ja ne verujem u vilenjake Deda Mraza...
-“Znaš, ja ne verujem u vilenjake Deda Mraza, mislim da je to sve prevara.” – izgovorio je Viti dok smo kroz prozor gledali čopor haskija kako se po čistom snegu valjaju u igri.
Viti, čistokrvni Laponac, pred očima mi izgovara izdajničku rečenicu bez da je trepnuo i ispija još jedan gutljaj tople čokolade kao da je to najnormalnija stvar na svetu – da ne poveruješ.
-“Kako to misliš, ne veruješ?” – upitao sam zgrožen. Nisam valjda došao bukvalno na kraj sveta kako bi mi svi snovi propali u sneg, kao što sam juče i sam upao u njega.
-“Moja mama je pre 10 godina, pre nego što smo se posvetili uzgoju haskija, radila za Dedicu, u pošti. Vilenjaci svaki dan tamo dolaze po poštu.” – nastavio je Viti, ozbiljan kao da Božića ove godine neće niti biti -“Video sam Izabelu jednom kada sam bio sa mamom na poslu.”
Ah, Izabela
Bilo mi je 12 godina, kaže, kad je Izabela uzela pakete pisama, namignula mu i sela na sanke kojima se odvezla u Dedinu kancelariju. Izabela je bila prva devojka u koju se zaljubio. Izabela, koja se pravila da je Dedin vilenjak.
Znao bi da je prepozna i u mrklom mraku, iako je bila starija od njega nekih 7 godina, još uvek svaku devojku poredi sa njom. Valjda se, još uvek, baš zbog toga nije skrasio i sad smo u kući njegove mame, sa čokoladom koju nam je ona napravila, čekamo večeru koju će nam ona pripremiti.
Došao sam u Rovanijemi da vidim Dedicu i da mu dam pismo, jer svakako nisam odrastao, isto kao Viti, i zato me je njegova Izabela potresla. Uštrcnuo sam dva spreja Nisite pre nego što sam obrisao nos i okrenuo se prema njemu, odvažno razotkrivajući sutrašnji plan.
Idemo do Izabele, pa ću je pitati direktno – da li zaista postoje vilenjaci.
Ujutro smo se opremili kao prava ekspedicija i najlepšim sankama “osedlali” haskije.
Put do njene kuće je frekventna ulica, ako voziš sanke. Viti ga je poznavao isto kao i njegovi psi. Ja sam umirao od straha sve dok nisam, na klimavim nogama, sišao u škripavi sneg. Izabela je stajala na vratima kuće smešeći se i bio sam uveren da mi se na taj način ruga i da nije u pitanju pristojan osmeh, kojim se raduje nenajavljenim gostima.
-”Bilo je i vreme da dođeš, Viti.” rekla mu je dok je prilazio kao prava muškarčina zanemarujući moje večito proklizavanje i pokušaje da i ja ispadnem važan lik u priči.
Vilenjaci, Dedica i deca
Ušli smo u vilenjački dom gde nas je već spremno čekao čaj obogaćen đumbirom. Pričali smo o putovanjima, o čarobnim mestima kao da nismo na jednom od njih, pričali o detinjstvu, o godišnjim dobima i igloima od stakla. Bilo mi je kristalno jasno zašto je Izabela toliko važna.
Sati su prolazili dok smo se smejali turistima poput mene i nekako je u trenu došlo vreme da se vratimo. Rekao sam kako moram danas da stignem Dedu i da mu dam pismo, a još moramo da obiđemo par mesta.
Izabela je ispružila svoj dugi dlan i rekla:
-“Daj ga meni, ja ću mu proslediti, ne brini.”
Pružio sam drhtavim rukama pismo, zahvalio se i okrenuo se da ne vidi moj glupi izraz lica.
-”Pitaj je, pitaj je.”- mrmljao sam u zubima dok je Izabela grlila Vitija za rastanak.
Nije je pitao.
Dok smo sedali na sanke, Izabela je stajala na istom mestu gde nas je dočekala, držeći moje pismo u rukama. Iza nje je provirilo malo detence, sjajnog lica, dugog nosića i šiljatih ušiju. Zgrabivši pismo Izabeli iz ruku, okrenulo se prema nama, namignulo i nestalo odakle je i došlo.
Nas dvojica, kao dva deteta, stajali smo tako na sankama, zabezeknuti i bez reči. Ako se tad nismo obojica smrzli, -40 koji se očekuju ovih dana neće nam moći ništa. Vitijeva uzdignuta ruka samo je pala od šoka i psi su nas, uz taj slučajni signal, povukli na put.
Izabela možda nije vilenjak i vilenjacima je, baš kao i Dedici, potrebna pomoć. Izgleda da nam je svima s vremena na vreme potrebna nečija pomoć.
Za Božić se vraćam kući, pomoći ću mami da savija sarmu.
Kome ćete vi pomoći u ovim praznicima?
Salveo CEE
