Kralj urbane džungle: Kad te sopstveno telo izda
Kad te sopstveno telo izda
Priznajem, ne idem baš u teretanu u poslednje vreme, a i trčanje mi se znatno proredilo. Svestan sam da je “ne stižem zbog posla” stereotipno opravdanje. Takođe, znam i onu uzrečicu “Sve se stigne kad se hoće” i čuo sam je (a verovatno i sam rekao) milion puta. Ali, svejedno ne stižem da vežbam onoliko koliko sam to nekad radio, i posledice se naravno, osećaju.
Nije to što mi se malo opustio stomak, to je, kao, muževno i seksi (kaže moja Gaga i poprilično je uverljiva, ili se barem trudi da bude). Nije ni to što mi košulje postaju nešto šire u području ramena i ruku, a uže u području stomaka – to sve dolazi sa tridesetima, zar ne? Ipak, sa jednom nuspojavom nedostatka treninga, ipak nikako ne mogu da se pomirim, a to je manjak izdržljivosti i kondicije.
Da, priznajem, znao sam bez trunke zadihanosti, da se popnem u kancelariju na 5. sprat peške samo da bih mogao da se nasmešim ovima na portirnici, odmahnem rukom i prokomentarišem nešto u stilu “Ma, ne volim te gužve u liftu…”. Svi imamo malo te sujete u sebi. Sada ni ne pomišljam na tako nešto. Vozim se liftom svaki dan i, ako neko pita, to je zato što baš žurim. Toliko sam uverljiv u tome da sam neko vreme uspešno i sam sebe zavaravao.
Kako bih probao da donekle popravim utisak svog manjka rekreacije, odlučio sam prošli vikend da odvedem Gagu na planinarenje. Znam da jedna lasta ne čini proleće, pa tako ni jedan izlet ne vraća kondiciju, ali važno je pokazati dobru volju.
U početku sam se čak osećao dobro, ponelo me lepo vreme i svež vazduh, cvrkut ptica i sve to. Uhvatila me neka neobična lakoća uprkos ogromnom rancu koji je Gaga natrpala slojevima rezervne odeće, stotinama litara vode, kutijicama Tyrosura, grickalicama, kompasom i svim ostalim potrebnim i nepotrebnim stvarima. Čak me na trenutke upozoravala da se krećemo sporije, jer nam se nigde ne žuri, a ja sam grabio planinu ogromnim koracima sa osećajem kao da mogu da je preskočim u trenu, ako poželim. Sve do jednog trenutka…
Kao da me preseklo, dah mi je odjednom postao toliko težak da sam se “jako muževno i spretno” zaljuljao i verovatno bih se srušio da se nisam uhvatio za obližnje drvo. Kao što mi muškarci inače “junački” podnosimo svoje zdravstvene probleme, naročito kad se ovako naglo pojave, uz napad kašlja uhvatio me i blagi napad panike, zajedno sa zapomaganjem za vodom, pomoći i za čime sve ne (neću pričati u detalje, malo me je ipak sramota). Osim straha za sopstveni život (da, priznajem), kroz glavu mi je prolazio šok i neverica da sam toliko oslabio da više ne mogu da izdržim ni malo planinarenja. Oko mene trčkaraju deca, ljudi u godinama, a ja sedim na ivici staze, crven u licu i zadihan, sa devojkom koja mi briše čelo i naliva vodu u grlo.
Poražavajuće misli gazile su mi samopouzdanje, sve dok Gaga nije progovorila rečenicu koja me potpuno iznenadila:
“Pa ne razumem, nikad pre te nisu mučile alergije, zar ne?”
U tom trenutku shvatio sam da sam potpuno zanemario neverovatan svrab u grlu, nosu i očima. Srećom, među Gaginim potrepštinama našla se i Nisita mast, koja mi je malo smirila situaciju sa nosem. Uopšte me nije dotakla spoznaja da odjednom patim od alergija, koliko sam osetio olakšanje shvativši da ipak nisam pokleknuo zbog slabosti i nedostatka kondicije. Ima još nade za mene.
Naš izlet nije potrajao dugo i sledeći se sigurno neće ponoviti dok ne prođe sezona mojih kobnih polena. Do tada ću se malo češće vraćati u sigurne, klimatizovane prostore teretane. Bez obzira na to što je moj napad slabosti očigledno bio lažni alarm, neću dopustiti da se jednog dana tako nešto zaista dogodi. Barem ne uskoro (u sledećoj deceniji). I ne idem nigde bez isla minta, za svaki slučaj. I vraćam se na stepenice definitivno. Lift je za one sa neudobnim cipelama i lošim opravdanjima.
Salveo CEE
